Đoko Kesić: Ubice i kamenovanje nečasnog građanina

Linč Koštunice pokazao je da Srbija nije ni država ni građansko društvo, već kasaba u kojoj opet organizmi iz sive zone diktiraju tempo života i opstanka

To je već postala zakonomernost, uoči svakog 12. marta opet brutalno streljamo Zorana Đinđića.

Ovog 12. marta političke strasti i interesi oteli su se kontroli, a ceo kolorit poprimio je uvod u kamenovanje „nečasnog građanina" uhvaćenog u neprimerenim radnjama. Pripreme linča počele su u jednim dnevnim novinama i jednoj maloj grčkoj TV stanici. Sve podseća na vreme kad je početkom 90-ih u nedeljniku „Duga" Mirjana Marković pisala dnevnik, a iz tog štiva se slutilo kome se sprema politički pogreb.

Celom igrokazu pridružili su se ljudi iz pravosuđa koji su najavili saslušanje Vojislava Koštunice, koga su određeni politički lideri i jedan harmonikaš već osudili da su on i njegova stranka političko krilo „crvenih beretki".

Dakle, uložili smo i ovaj put sasvim dovoljno truda i dokazali da Srbija nije ni država, ni građansko društvo, već kasaba u kojoj opet organizmi iz sive zone diktiraju tempo života i opstanka. Stvari su otišle daleko, dođe mi da molim da me prime u kuću „Velikog brata", radije bi da se družim s onom Hrvaticom koja vara muža prema potrebi, nego da slušam sva zaklinjanja u Zoranove vrednosti i to od ljudi koji ga nisu zaštitili, koji sad optužujući druge, kao da peru svoju savest.

Ali, da se vratimo zdravoj logici. Srbija je pre osam godina streljala svog premijera. Taj zločin i danas vapi za pravdom. Osuđeni su oni koji su pucali, pravda vapi i za onima koji su organizovali ubistvo, politički i tehnički. I za onima koji su znali da se sprema ubistvo, a nisu ga zaštitili, znači njegovim najbližim saradnicima.

Nije bez osnove teza koja mi je pala na um pre nekoliko godina, a koja govori da Srbija ne može da ide napred dok se ne razjasni ovo ubistvo. Kako to da rešimo? Sigurno ne načinom kako je to naznačeno u onom „Peščanikovom" filmu „Atentat, naša privatna stvar". To i jeste „njihova" privatna stvar, jer bi oni da streljaju bez suda.

Predlog je jednostavan, neka pravosuđe radi svoj posao, nek osudi i Koštunicu revolveraša i sve krivce, ne da čeka kao što je do sada čekalo, ne da odgađa suđenje jednom tužiocu koji je učestvovao u puštanju iz zatvora Đinđićevih ubica. Taj bivši tužilac je blizu apsolutne abolicije zbog zastarelosti slučaja. Kao čista slučajnost? Kad će tužilaštvo i sud da shvate da oni nisu zaposleni u novinama?

(Pres)